Price :))

Za sve koji vole pisati.. ali i za sve one koji nadju na netu neku lijepu,feenu pricu...

Pomjesani lonci,crno i plavo...


Eto ,čudo moje ,i dalje zvačem i prosipam po putevima reči. Reči koje mi sve više znače otkada me je realnost ostavila da te sanjam. I nema nazad ,ne postoji napred sa plavim pod miškom. Neće pomoći ni sve nijanse, kompletni spektar!
Ništa neće moći da vrati .Otišlo je, pustila sam da odleti na svoje mesto.

Možda bih pozajmila kako kad neke tuđe oči ,i tuđu kožu da se slučajno očešem o pore po kojima znam koliko sam živa.
A živeti nije isto što i samo gutati vazduh, žvakati i čitati novine nedeljom ujutru. Da znaš!
Treba uspeti da narediš glavi da se ne osvrće po ulicama kada zalutaju noge onako slučajno, gde su sve zajedno skitale.
Ne sme vrat da se izduži kada zaviruje po mogućim ćoškovima, ne bi li nos vratio nozdrvama zapamćeni miris.
To nikako crno čudo moje! Da li i dalje smem tako da te zovem? Tebi je sigurno svejedno kad ništa ne možeš da osetiš.
Ne čuješ me ,ali i dalje lelujas na skali vanserijske proizvodnje po mojim osećanjima, zato te valjda toliko dugo i ima. One prozirne saljem odmah na put ,nisu ti ni do prvog sloga u imenu ,ili sam samo toliko uobrazila da si to po čemu merim sve ostalo.Ne znam...
I ne želim da znam ništa, to je valjda najveća kazna mojoj radoznalosti.
Samo želim da prestaneš, da krenem da vetrim svet oko sebe bez straha da mi malo tvog duha ne iščezne.
E čudo moje , kad bi znao šta se sve okreće oko tebe prestao bi sam da dišeš. Dugo bi te budile iz ucmalog života ,ove nimfe u meni.Znaj da su sve tvoje omiljene zelene boje.
Ali neka te ,znaju zubi da ujedaju i usne da se smeju i bez tebe. Od očiju te odavno odvikavam ,jedino što mi preostaje da te ponekad izgrlim po vazduhu oko mene.
Tad najviše ne postojiš ,kad ruke ishvataju prazno ništa u silini praznog dok sklapam pod kapcima trenutke.
To te je i poslalo na put ,jer prevelike su bile tvoje sake,nisam uspela da se prisijem njima u zagrljaj.

Pogledaj mi u oči… Vidiš li sjaj? Ne plaši se, ne može te boleti moja sreća. Priđi bliže... Osećaš li otkucaje mog srca? Kuca samo za tebe, za nas... Dodirni mi usne usnama... Osećas li žar? Gore od želje za tobom. Ispucale i krvave od samoće, čekanja, nadanja... Ne plaši se... Ni samoća nije toliko strašna ako nekog čekaš, ako znaš da će ti doći...

Srešćemo se opet na našem polju, pokriveni mesečevim velom i smejaćemo se sa suzama u očima. I tada ćeš me grliti... osetiti strah i želju, tugu i sreću, led i vatru. Opet ćeš osetiti da sam tvoja, samo tvoja, da tuđa nikada nisam ni bila. I trčaćemo kroz zelena polja našega kraja, valjati se po vlažnoj travi, daviti u moru strasti... Opet ćemo posmatrati zvezde i našu planinu i osećati u grudima isti onaj nemir. Grlićes me čvrsto, ljubiti kao da je prvi put. I pričaćemo o nama kao o nekim strancima kojima ni imena ne znamo. Pesak zaborava će prekriti svu tugu i neprospavane noći, ludilo i suze. Sa istim žarom govorićemo o našem proleću, mladalačkim snovima. Prećutaćemo one teške reči i sa osmehom reći: „ Gotovo je!“ Nećemo se okretati za bolnom prošlošću, postojaće samo taj trenutak, NAŠ! I nećemo tražiti krivce, biće sve jedno.
Znam, izdržaćemo. Naša je ljubav jača od svega. Nećemo je pustiti da odleti u beskrajno plavetnilo. To je naša ptica, samo naša! Našla je svoje gnezdo, i znam, osećam, biće tu kada se oluja stiša... Možda neću biti ista. Sa kojom borom više, rukama ispucalim od samoće, nogama premorenim od lutanja. Ali u duši ostaću ono isto dete koje si voleo, onaj isti sanjar i romantičar, tvoja maza, lujka. Neću dozvoliti da me slome, ubiju. Boriću se za nas, za sve ono što je sveto u nama. I znam, ni jedan udarac više ne može boleti, može me samo ojačati. Padala sam i pre, otresala prašinu sa sebe i opet ustajala, trčala dalje... Uvek sam imala svoj cilj, svoje snove...
Vratiću se... i nastavićemo tamo gde smo se spotakli. I sve će biti isto, kao da se ništa i nije desilo.. Čekaćeš me? Sa tim istim osmehom u očima? Sa ovim istim rečima na usnama? Čekaj me... Opet će proleće biti samo naše... To nam niko ne može oduzeti..

Napisala sam u jednoj noći punoj zvezda,
najlepšu priču za tebe …
U njoj su obronci zelenih planina..
ptice koje govore svim ljudskim jezicima..
i nemuštim jezikom, kojim se govori o Ljubavi..
Stavila sam u nju sve mirise juga,
tople i beskrajno senzualne.
Trepavice devojčice koja prodaje cveće…
što prave senke na njenim obrazima boje breskve..
Orhideje boje vanile, ružičaste flamingose
dok suše svoje perje, na mističnoj obali
pod zracima zalazećeg sunca…
Milovala sam te rečima ,kojima dadoh oblike snova…
Snovima , koje oživeše reči ..pisane perom rajske ptice…
Povela sam te na bestelesno putovanje,
u prostore koje oduvek sanjam..
Pred žednim očima pukla je širina mutne
reke Gang, u kojoj spiraju kal sa duša,
izgubljeni heroji – svojih pronadjenih života…
Začinila sam je mnogim licima…
Crnim, belim – i svim nijansama
koje svet ima , na ovoj livadi nepreglednoj..
Dočarala mirise magičnih začina na pijaci,
u nekoj zemlji , gde žene idu
okićene ogledalcima oko vrata i zapešća…
Reflektuju – nestvarno lepe slike , što prodiru iz duše..
Koža im svetlucava na jutarnjem suncu..
Posuta je zlatom koje donosi vetar,
podižući sitnu prašinu sa tla,
u bojama preprženog karamela…
Svakom rečju koju ispisah za tebe,
imala sam te još više…
A koliko više može da se ima ?…
…pitam se , dok mi osmeh
topliji od afričkog sunca ,
pretvara oči u užareno jezgro života…
Mnogo je ovo. Za dva života – mnogo,
a ja imam ovaj jedan … i mesta za još..
Melodija raspevanih slika , odnosi me
beskrajno daleko i sasvim blizu..
Odmah tu – gde stanuje beskonačnost..
Kušam tvoje ukuse ,uvek drugačije i neponovljive..
Vrata su širom otvorena…Mutno sijaju iza mraka..
Vratar sazdan od tuge i sivila,
odselio je odavno..Na neznano vreme.
Od tada…pravim ogrlicu od belih momenata..
pokupljenih sa krila andjela…
Za tebe , lutalice bezvremena…
Da me pohodiš što češće..
Na jeziku ljudi , ime ti je Sreća.

Pajac i ćutanje !

Mislim da se neće saznati kako sam slagala crijepove sa krovova u glavi ,iscekujuci snijeg da prodjem opazeno putem do tebe. Tek skoro sam naucila da ti izrecitujem sazvjezdja po velicini, onako sa osmjehom nekog ko je obavio jedan vazan zadatak. Nikome nemoj da kazes ,jer razvezaces jezik za koji kasnije mozes slucajno da se ugrizes, kada ti moj upitni pogled bude navro u bilo koje doba dana. Jer, mozda cu ti reci da sam ti pjevala na koljenima i u isto vrijeme zeljela da te skamenim i kaznim za sve nedovrsene recenice. Naravno ,samo ponekad. O tebi sam ucila da mislim u cesticama,atomima ,indijskim prorocanstvima ,psihologiji nasih ljustura osim ponedeljkom ,kada su ruke nervozno tiskale zagrljaj u dnu dlanova. I nikada nisam rekla nista o tvojim cvrstim grudima, u koje sam uranjala ovo malo lude glave da se nadisem ,nisam rekla ni o bradi,u tvom narucju, ispod koje je klovn u meni izvodio tacku ,ispod cijeg sam crvenog nosa pokusavala da zaustavim vrijeme koje nije radilo u korist ovom mom sarenom odijelu. A ti reci svima o onom osmjehu iscrtanom od uha do uha , znace sigurno neko da ti objasni da se neke maske nacrtaju same od sebe, i da je sve ono sto se za kratko vrijeme smijjalo za tebe ,radovalo vise no ono nenacrtano ispod mojih kapaka. Ja necu sigurno priznati, da ovaj pajac nema vise rekvizita da ti izmami aplauz. Spustila sam zauvijek zavjesu na proljece koje nije bilo svjetlije od onog kada sam saznala da mogu da hodam svojim nogama. I nemoj da kazes , da li sam u tebi sazidala tvrdjave kroz koje nisam znala da prodjem ,ili sam ti prebrzo prokopala mape. Nemoj ni ti da se pitas ,neces znati na koju stranu da potrcis kada te veliki znak pitanja bude ganjao. Necu ni ja reci nikome laz o tebi ,jer sve se vidi ,klovnovi predstavljaju istinu na malo komicniji nacin, nista drugo. Odsutace crna tacka ispod mog oka, nece govoriti o usni koja je ujela moj centar za ravnotezu izmedju realnog i samo naseg izmastanog svijeta. Jedino sto cu govoriti svima ,to je sigurno, da si ovoj ludi bio najteza tacka koju je izvela . A ti nemoj nikome da kazes, da si joj umjesto ovacija na kraju, ostavio samo tri tacke...

Istina, samo tren je bio dovoljan da se izgubim u veličanstvenoj dubini tvojih očiju. I svima se, kao meni tad, ceo život svede na jedne oči, ceo život stane u taj tren. I onda ono čuveno "jednom i zauvek" dobije potpuno novi smisao. Sad razumem.
Nisam ja tražila ljubav. Nisam se bavila njenom filozofijom. Niti filozofijom života, uopšte. Nisam razmiščjala o visinama raja ili dubinama pakla. A ništa ne sluteći, dotakla sam visine raja, baš tu, u tvom srcu. Do tog dana sam samo postojala. Ne bih baš to nazvala životom. A onda si se pojavio. I shvatila sam da sam rođena da bih bila tvoja. I to mi saznanje niko ne može oduzeti. Mogu me prepustiti olujama života, ali znam da će tvoje srce ostati moja luka. Mogu tebe uzeti od mene, naterati te da zavoliš neke druge oči, da postaneš kralj nekog drugog srca ili stanovnik tuđeg naručja, ali i ti i ja znamo da tvoje srce pripada meni. Jer sam rođena da bih bila tvoja. I ti si to osetio.
Od prvog trena smo znali da su neke više sile odlučile o nama. Nije bilo svrhe boriti se protiv srca, ljubavi, sreće, čežnje. Verovatno zato, samo ti umeš da prepoznaš onu setnu notu u mom glasu kad me savladaju neke tužne misli ili da osetiš one lepršave vibracije moje sreće. Zato mi samim svojim postojanjem donosiš u srce mir, nadu u neko lepše vreme, sreću i spokoj. Zato što sam, ljubavi, rođena za tebe. I to niko ne može promeniti.

Između jave i sna...

Bila je nedjelja,dosta rano sam legla u krevet s mislima :Zašto mi se nije javio cijeli dan??!
u subotu večer smo bili zajedno u gradu,bilo nam je predivno...
Prvi put sam osjetila okus njegovog poljubca i toplinu zagrljaja...
Kad sam stigla kući slijedile su poruke za laku noć,gdje je bio jako hladan i formalan,iz meni nepoznatog razloga...to se često znalo događati,a uvjek me pogadjalo....
Tako sam utonila u čudan san,vratio me u subotu:
Javili su mi da je poginuo tu večer kad smo se rastali,poslije poljubca...
ta bol sna i sad prolazi kroz mene kad se sjetm,
nisam vjerovala šta mi govore,uporno sam ga zvala al bez uspješno,nije se javio...
Sjedila sam na nekim starim stepenicama i plakala,nisam mogla vjerovati da sam ga izgubila...
Tek sam počela shvaćatai šta mi zapravo znači i koliko ga volim ssd kad ga nema,bila sam neutješna...
Bol me razarala....
Imala sam toliko toga reći,a njega nema,više ga nema!
Posla sam u nekom nepoznatom smjeru s namjerom da ga poslijednji put poljubom,kad me probudio dodir moje mame.
"Šta ti je,zašto plačeš?"
"Tomo,mama,gdje je Tomo?"
pitala me :" Tko je Tomo,sigurno si nešto ružno sanjala!"
Dugo mi je trebalo da dođem sebi,brišući svoje upakano lice shvatala sam da je sve bio san.
Pojavio mi se smješak na licu,bilo je već 5 sati,rađa se jutro...
uzela sam mobitel i napisala mu :" volim te"
i ponovo zaspala.....
[i]

Da li je ljubav jača?, Nord - Amsterdam

Halo, ti si ..Da, ja jesam koga trebate...Tebe trebam ...A ko me to treba...
Treba te ljeto 2002 , onaj tvoj kamen na zidu marine, na kome si zaspao sam a budeci se tek oko deset uvece...možda nekad...

Dan kao i mnogi drugi od onih ljetnih, julskih ili srpanjskih dana kako ih u tom kraju zovu, vruc...prevruc...
Kamen u zidu koji malu marinu stiti od naleta visokih morskih talasa van turisticke sezone godinama je moj, skoro da je postao moj vlastiti...i kada god tu dodjem on me ceka. Gromada sa Biokova precizno uglavljena među bjelicastu sabracu okrenuta bas po mjeri, malo ukoso sa blagim padom prema Italiji.

Kroz pukotinu koja je namjerno ostavljena spustao sam u onoj običnoj najlonskoj kesi osvjezavajuca pica kojima bi se naprtio već oko 10 ujutru dole pravo u more. To mi je bio frizider. Sa druge strane bilo je dovoljno mjesta za slaganje iscitanih svakojakih novina i casopisa, prava biblioteka. I ono najljepse...opruzen sa pogledom koji razara plavetnilo i neba i vode sve do Italije provodio sam svoj ljetno odmor sasvim sam van guzve i prica o visokim cijenama i lošim politicarima.
Samo ponekad bi neka znatizeljna osoba naisla, malo zastala pored svetionika i ponovo odlazila tamo gdje je ljeto bilo gusce. Moj stari znanac i već dobar prijatelj Vili mi je jutros dok smo ispijali kavicu rekao da danas dodjem na moje omiljeno jelo musule pa onako na uho mi još dosapnuo...Bit će i prstaca ali moras doći sa one strane da rucamo u basti jer je zabranjen ulov i prodaja...
Bilo je bas dobro, nešto zbog gladi, nešto zbog obicaja a ponajvise zbog ukusa.
Bravo majstore, rekao sam mu dok sam ispijao casu hladnog bijelog vina...vracajuci se na svoje odrediste...onu gromadu sa Biokova...
Sunce je još dobro zarilo ogoljeni okolni kamenjar i još golija tijela kroz koja sam prolazio do svog zemaljskog raja...iako su kazaljke na satu već bile vertikalno opruzene.
Otvorena knjiga me sacekala tačno na stranici na kojoj sam je i ostavio...ni daska vjetra...Iscitavao sam po ko zna koji puta poslednje stranice Danilovog CASA ANATOMIJE ali nisam uspio doći do one poslednje recenice u kojoj veliki Danilo konstatuje da za pisanje nisu dovoljna samo „m” ...San obično naidje kada se najmanje nadamo...
Kisa, ...oluja...sanjam da mi neko na grudi stavlja santu leda...i snijeg pocinje da pada...i sve to se lako podnese dok negdje u blizini ne udari grom...trgao sam se...dole na zemlji posvuda mrak...ne vidi se ništa tamo prema Italiji gdje se uvijek vidi il nešto il ništa...ali se vidi...vraski hladno...a nebo poput stabla narance okiceno zvijezdama...
Uzivao sam u toj beskrajno ljepoti...razmišljajuci kako je lijepo biti u drustvu mora i zvijezda ... i taman kada pokusah da se okrenem na drugu stranu iznenada osjetih ruku na svom hladnom ramenu...Njezan dodir unese neku cudnu toplinu koja prođe cijelim tijelom...Budan si...prepoznah njen glas...
Da, jesam...nije skidala ruku sa mog ramena...nagnula se i...njezno, sasvim njezno i polako me poljubila...Ne, rekao sam...nemoj...to nije dobro za nas...godinama se znamo i nasi se znaju...nemoj...znaš i sama...pa prijatelji smo.
Znam, rekla je tiho...sve znam ali vise nisam mogla...Cekala sam da dodjes u nas restoran veceras ali te nije bilo...cekala sam, cekala...i odlucila da dodjem ovdje. Muž je tamo a i nije velika guzva. Znam gdje ti provodis ljeto...znam za ovaj kamen... Ja ga i zovem po tvom imenu...kada svi odu i kada mi koji ovdje živimo ostanemo sami... Dvije krupne suze su joj se skotrljale niz lice. Bila je cudno lijepa...Ustao sam, obukao majicu bez rukava...Stajali smo jedno ispred drugoga... Propela se na prste da bi me zagrlila...snažno me zagrlila i plakala...plakala...onako lijepoj i suze su joj pristajale.
Ne, rekao sam ...možda nekada drugi puta... Poljubio sam je u obraz...mekan kao djeciji jastucic...to ne smijemo sada... Otici ću rece...a ti podji kasnije...i dodji, spremila sam za nas sve skoljke koje sam danas mogla naći...ima ih pet sest vrsta...dodji...i persun je svjez...i maslinovo, ono tvoje koje volis...djevicansko...i da znaš... ja ću dolaziti na ovaj kamen kada ti odes i kada svi odavde odu... i cekati to tvoje ...možda nekad...i nadam se da ću docekati pa koliko god da traje...

Hej, cao...kako si...upitam iznenadjen
Hajde dodji, nema turista ali ja stojim na tvom kamenu i samo još falis ti da nastavimo tvoje možda nekad...odatle te zovem...kada dolazis kod nas, pa posle krace pauze tiho dodade... i mene...
Drugi vikend Januara...rekao sam tiho...
I ova decembarska noć 005 polagano trosi i svoje i moje vrijeme dok me ona i more zapljuskuju julskom iliti srpanjskom noći 2002, i svim onim zvijezdama, maslinovim uljem, skoljkama...i samo jednim pitanjem, pitanjem koje se samo od sebe ponavlja do u nedogled...šta ...šta...sta da se radi…

Zgažene duše, srca lomljenog hiljadu puta, očiju sa milion isplakanih suza, usana sa toliko nedorečenih riječi, bez daha, bez osmijeha iskrenog, bez pogleda toplog - tražim ga... ili čekam?! NJEGA, koji će mi donijeti radost u život, NJEGA, koji će promijeniti navike, NJEGA, koji će me imati u potpunosti, u cjelosti, koji će me dobiti podatno, toplo, nježno, iskreno.
Čekam ga da dođe na vrata srca mog, da zavlada cijelim mojim bićem, da me veže lancima za svoje srce, čekam ga - tog princa iz snova, iz mašte.
Nije savršen, jer savršenstvo ne postoji; nije idealan, jer ideala nema. Jednostavno, čekam ga, ma kakav da je, čekam NJEGA, s kim ću podijeliti svoj život, svoje mane, jer ih imam i ja, čekam NJEGA, s kim ću se savršeno uklopiti u mozaik života.
Čekam ili tražim?!
Svejedno, on mora doći, on će čuti moj glas i pojaviti se da utješi ranjeno srce, da zagrli skrhano telo, da poljubi vrele usne. Tražim njegov lik u plavetnilu neba, u zelenilu gora, u prozirnim daljinama. Tražim osmijeh njegov, oči njegove, glas... Čekam princa da dođe i poljupcem me probudi - ne iz sna, nego iz iščekivanja...